Nastavak romana Kužiš, stari moj
„... Covjek bi mislio da ce se neki bog na svijetu promijeniti ako ti prijatelj umre. Da ce se nekakvi znak pojaviti na nebu ili zemlji, svejedno, i gore i dolje isto sranje, u to sam bar siguran. Misliš da ce biti više zraka jer je jedno mjesto prazno, a kad tamo, tramvaji su kutije sardina kao obicno, rulja se ceri ko šašava, frajeri foliraju mackama koje ni u tunguziji niko ne bi štel, uopce, živi se dalje ko da se ništ ni dogodilo, kao da smo svi na broju i spremamo se na tekmu, jer prognoza je dobra, nece biti kiše. Ništa od toga po cemu bi prokužio da jednog gala kita više nema med nama i da ga, ?? svoj prilici, više nece ni biti. Osim ako ne vjeruješ u uskrsnuce. Tu onda tek nastaju komplikacije! Uskrsnucu se vesele bogomolje i rulja kaj nije grešila. Onda oni budu došli na svoje, kreteni jedni, kaj za života nisu uživali i ritali se ko mi decki. Zato mene uskrsnuce ne uzbuduje. Ja navek velim: živjeti se mora a dalje nije moja briga. To s Glistinom smrcu mi je dobra pouka! Svega ima, ili pak nema, ko i prije. Ništ nisam profitirao, ako to smijem tako reci. Glista bi me shvatio, ne bi se raspigao. Kladim se da bi i on isto tako kao i ja razmišljao...“
