Secanja na Krležu su zanimljivo zamišljeno i adekvatno realizovano kolažno, književno publicisticko štivo. Delo Nade Marinkovic daje Krležu iz jednog proživljenog ugla, s toplinom i suptilnim, ponekad iznenadujucim nijansama, ono pokazuje velikana u odnosima prema drugim, ali ne „drugima“ koji su oficijelne licnosti, ili pripadaju „vlasti“. Celo je delo aranžirano veštom rukom iskusnog publiciste, intervjuera, putopisca i prozaika koji ne samo da ima šta da saopšti nego zna i kako treba prikovati pažnju citaoca.
Redovi koji slede nisu ni monografija ni hvalospev, u njima se ne skriva nikakvo posebno otkrice. Ovo je skroman, predmeta jedva dostojan pokušaj da se još nekom saopšte uspomene koje se cine dragocenim, uza sve što su pokrenule i povukle za sobom putevima asocijacija. Možda ce još nekom, osim dosadašnjem vlasniku, pružiti vredan doživljaj u casovima samoce, u trenucima nesporazuma sa sobom ili sa svetom, jer je citava licnost inspiratora ovih redova bila prožeta borbom, otporom i istrajnošcu, zagledanošcu u viziju dostojanstvenog ljudskog života, viziju u koju je verovao do poslednjeg daha.
Miroslav Krleža je umro ciste savesti ali ne i srecan; otišao je „na put“ s onim osecanjem koje imaju roditelji strasno vezani za ravnodušnu, nezahvalnu decu. Nije se tešio saznanjem da ce „ta deca“ to isto doživeti od svojih naslednika jer nije bio zlurad. Ogorcavalo ga je tvrdenje da se „istorija ponavlja“, što je smatrao dokazom lakoumnosti i gluposti; ako je covek jedanput udario glavom o zid, ne bi trebalo to deset puta da cini. Želeo je pokolenje koje ce ici dalje polazeci od iskustva i mudrosti a ne bandoglavo i samouvereno zapocinjati iz pocetka, rušeci uz dotrajalo i loše sagradeno i ono što su bile poruke ljubavi i mudrosti.
Neki bi ljudi morali da budu vecni, da fizicki traju, jednostavno zato da bi imao neko da kaže glasno i jasno ono što misle mnogi pošteni i pametni ali mucavi, okovani obzirima, kukaviclukom, konformizmom, baš-me-briga filozofijom. Koliko je samo puta rekao i napisao: „Mi smo tradicionalno inertni, letargicni, i to je u licnom kao i u opštem životu naša kob!“
