„Slušala je sitno, ubitacno jednolicno šljapkanje kiše pod prozorima, i Cangino suho kašljanje u drugoj sobi, i Jovanovo hodanje po predsoblju, i baš zato što je bila sama kao nikad u životu, sama kao u grobu, jace je osjecala te znakove tudih života s kojima je ništa ne veže, od kojih je toliko odvojena da je zbog toga guši mucan bol. Okrecuci glavu nevidljivom zidu, od koga bije leden dah, ona je svjesna cudne misli, a i ne misli o njoj, da se zbog necega mladici i jedan bolestan covjek teturaju ovog casa po dalekom kaljavom drumu, zbog necega što je jace od sna i od straha, da zbog neke svoje misli onaj sušicavi covjek u drugoj sobi danju i nocu obigrava sela na svojim štulastim nogama, ne misleci na bolesno kašljucanje i ne tužeci se na umor, da zbog neceg što mu je važnije od života Jovan mirno gleda na sve što se oko njega dešava, on zna za nešto od veceg znacaja.“
