„Je li moguce da ne cezneš za Lukrecijom koju nazivaju najlepšom ženom u zemlji, o kojoj pevaju pesnici, cije draži slikari prikazuju u jarkim bojama?“
„Sav se naježim kad cujem njeno ime. Ne poznajem je, nikad je nisam video. Odvracao sam pogled od njenih slika. Ali, da je lepa poput Venere, da ocarava poput Kleopatre, da je poželjna kao Helena, zbog koje je deset godina potocima tekla krv, ne bih je mogao ljubiti! Zar je potrebno da te podsetim na sve što se o njoj prica? To je žena neosetljivog srca, koja muškarce baca pod noge da bi ih posle s prezirom upropastila. Ona pomaže svom ocu u njegovim politickim ciljevima, u njegove zamke mami pticice koje ce on ocerupati ili usmrtiti. Onaj hrabri vojnik Savonarola, koji se u Firenci strastvenim govorima diže protiv Bordžije, naziva je sramotom hrišcanske kneževine. A najstrašnije price potajno kruže o Lukreciji. Ne, moja usta nikad nece izgovoriti nešto tako bedno. Ima zlocina koji su tako strašni da se u njihovu mogucnost ne bi smelo verovati, ako još želimo da sacuvamo nadu, veru i ljubav.“
