„Ponekad mislim da sam opsednuta životom i ljudima. Svet nije lep zbog onoga što je u njemu vecno lepo i što nepromenljivo stoji nasuprot naših raspoloženja; lepotu sveta cine ljudi, oni uspeli i oni izuzetni. To sam najpre otkrila slucajno, u casu zbunjenosti i usamljenosti, kada sam umesto bekstva izabrala traženje. Posle je došla svesna želja da takve ljude sretnem, neki su mi sami dolazili na put.
Saznala sam i to da postoji jedna klasa ljudi, cvrsto povezana istim težnjama i shvatanjima, iako podeljena nacionalnostima, cak i rasama. Oni prolaze mimo nas i žive medu nama, i, cesto, tek kada išceznu, po svetlom tragu koji je ostao iza njih mi shvatamo koliko su jaci od svoje smrti. Tada je kasno da ih darujemo i da ih žalimo, ostaje samo da prihvatimo bogatstvo koje su nam ostavili.
U vremenu u kome živimo ovakve reci cine se, možda, preteranim. Medutim, takvi izuzetni ljudi postoje i ja sam ih sretala. Oni su kao oaze svetlosti, kao ciste i jasne poljane na kojima svako može naci onu neophodnu meru spokojstva nužnu da se življenje ne pretvori u lutanje. Posmatrati svet, citati knjige, naslove s prvih stranica novina, i misliti šta ovaj ili onaj covek koga poštujemo, ciju misao volimo, o tome kaže. Ne biti sam u nespokojstvu i brizi, u razocaranju, u svim tim protivurecnostima koje se oko nas stežu kao ledeni obruc. Ništa se ne može graditi bez poverenja: ni ljubav ni prijateljstvo, niti bilo kakvo delo zajednice; poverenje je ona gvozdena konstrukcija koja telu gradevine omogucava stamenost i život. To poverenje ne živi ni u pticama ni u bilju, covek je njegov bujni ili usahli izvor. Eto, jedino zato idem stopama coveka, vreme mi je pokazalo da put nije pogrešan. Htela bih jednom da ih sve saberem i opišem, one videne i znacajne, i one, po merilu sveta, sasvim beznacajne; tako bi se moglo dokazati da svet u kome smo živeli nije bio lišen bogatstva i zracenja, ako su se ona želela i htela otkriti.“
